Godišnjica Nikole Čupića

126 из СВОЈИХ УСПОМЕНА

Уђох у школу, и застах учитеља врло узнемирена. Он тражи наше прописе, намешта их, слободи нас, а препао св и сам. Окренувши се к мени, учитељ рече:

Само, Милане, говори слободно, ништа се не бој. Господин је добар ЧовеЕ...

— Бе, не било ти га! Помислих ја. Како добар, кад ме назва Циганином на правди Бога... А ко је то, учитељу! упитах ја.

— То је Школски Директор. Он ће вас да пита, да види што сте научили.

Ја слегох раменима, и узех превртати листове у својим књигама не знајући ни на чем да се уставим, ни што да прочитан.

Готово то исто радили су и моји другова. Сви смо се били уплашили. Први пут је то чудо дошло тада у нашу школу...

Мало доцније скупи се и доста људи из села. Онај се господин обуче; разговори се нешто с људима пред школом, па, најпосле, уђе к нама у школу.

Ми устасмо на ноге и викнусмо сви у глас:

— Поздрављајемо !

— Мол се Богу. проврска кроза зубе онај тосподин.

Ми сви сложно очитасмо Оче Наш. Он седе; поседаше и они људи, који имаде на што; поседасмо и ми ђаци.

Сиромах наш учитељ иде од једнога ђака до другога; потапкује по рамену оне који су бољи и шапће им:

— Не платите се; одговарајте слободно; Господин је добар човек !..

Директор разгледа наше прописе: нешто говори нашем учитељу, па узе испитивати нас ђаке. Дуго је