Godišnjica Nikole Čupića

у ГИМНАЗИЈИ, У БЕОГРАДУ 137

–– – ата ћну ту . – РН – паша нај са ан пи

зика; написао је неку Граматику до Синтаксе, а имао је и јавнога спора о неким питањима из језика. Бејаше човек слаба здравља, и могаше се брзо наљутити, иначе је био добар, и пријатељ ђацима, особито сиромашнима.

Доцније је војевао против Маџара и умро је у Но-

вом Саду.

Лука Павловић, професор Немачког Језика, бејаше здрав и крепак човек. Руке бејаше тако дугачке да немирна ђака чак из треће клупе шчепа за јаку, извуче и простре по патосу па му оцепи колико му тренутни такт присветује. Њега су се ђаци веома 60јали. Доцније је постао Директор Београдске Гимназије, па, кад су га једном напале неке новине, он се толико раљердио да је оставио и школу и Србију и отишао некуд у Румунију.

Милан Мијатовић, професор Земљописа, бејаше миран и ћутљив човек. Мало је и говорио с ђацима а шалио се није никад; али кад би се наљутио није мерио ни тона на речи. Он је умро као професор у Београду.

Влајко Поповић, професор Рачунице, бејаше мученик својих ђака и мучитељ својих ученика. Он се наљути по развиче па нападве и истуче плашљивога на правди Бога, а кад наиђе на ширета, онда буде исмејан па св и сам смеје. На прилику, он се наљути и полети да удари несташника. Овај се не уплаши, него са свим хладно рекне:

— Ух, Господине, ала вам је леп ланад од сата!

— Леп да! одговори он: — учи св добро и ти, па да имаш овакав ланац.

— Ама где сте ви то купили! продужи несташко. Влајко већ заборавио да је био љут, и да је овога Враголана хтео тући, него се пусти с њим у разговор, а цела се школа тресе од смеја.

|.