Godišnjica Nikole Čupića

ТУГА ЗА ЗАВИЧАЈЕМ

Из досадашњега мога причања могло се видети: сам ја желео учити се, и да сам, учења ради, 6 во| оставио своју ћовиону, своју кућу, и сав Рипањ, дошао у Београд. Али ова промена места, и проа живљења, није за мене била онако лака како сам мислио. Београд је онда био много другојачији него а што је; а и данас је живот у Београду веома личан од живота у Рипњу.

У „Селу Злоселици,“ у првом писму, ја сам ју олико насликао Београд какав је био 1545, кад ја у њега дошао. Овде није потребе ни што оном су додавати, нити њега понављати. Само ћу казати о ме је говор Београђана веома одбијао од њих. ЧиО ми се лашње подносити Турке и њихову силу, ) драговољно напуштање свога језика, н угледање на варен местимични говор београдски.

Прожививши неколике месеце у Београду, слуша| наказни говор ондашњих Београђана, и гледајући ге варошке обичаје, ја силно зажелех видети свој ањ, и надисати се живота његовога.

Једне суботе. после подне, изитавши са часова, с на Теразије у Пејину Механу, у коју су обично али Рипањци. Ту застах Богдана Чича— Ристинога. свршио своје послове па се спрема да иде кући. Ја гко зажелех видети Рипањ и своју кућу, да нема-