Godišnjica Nikole Čupića

ТУГА ЗА ЗАВИЧАЈЕМ 141

–

—— - Маре Зна = = =

дох кад ићи газди, у кога сам становао, и казати му куда ћу, него с Богданом одем право у Рипањ.

Омркли смо у реци испод села. Бејаше месечина. „Буди превозе сена; клепетуше и звонца дају гласе 0 стоци; пси лају овде онде; а ватра се светли у многој кући у селу. Не умем исказати колико ми је све то било мило и драго. Код куће ми се сви обрадоваше; угостише ме лепо, и ја, уморан, заспах као п0сле купања.

Други дан, кад се пробудих, сунце бејаше високо одскочило; отац и мајка ми били су отишли цреви а мене нису хтели ни будити. Одмах се обукох и проходах по пространу воћу око куће. Не могох сит да се нагледам ораха, јабука, и шљива, да и не говорим о деци, о сестрама, и снахама у кући који сви, да су могли, у недра би ме метнули.

Ево дође и мајка ми из цркве. Мислећи да ја нисам ништа јео, и да ће ми бита дуго чекати ручак, она одмах настави тигањ на ватру да ми што зготови за доручак.

Држећи рукама тигањ над ватром док се маст раскрави, мати ми узе причати шта, је чула пред црквом о мени. Мој кутњи газда у Београду, не видећи ме дома, устумара се, па изиђе на Теразије, нађе неке сељаке који су после мене и Богдана пошли из Београда, те поручи мојој кући: да мене нема у Београду.

— ЊЕ, људи, рекао је, прича ми мајка, кум Ђорђе Мијатовић: — кад се ни онај кум-Јованов (за мене) није могао одржати. онда ни један други неће. А ја биХ се заклео да ће оно бити човек. И гле ти њега! Запалило и оно па утекло !

Кад чух шта прича мајка, кућа ми се окрете око главе; свега ме проби зној. Устах; изиђох пред кућу, и у један мах опучих низ воће....