Godišnjica Nikole Čupića

1412 из СсВОоЈИХ УСПОМЕНА

— Стани, Мило, срце моје! Стани дијете, Бог ми с тобом био, да поручаш, викаше мати за Мном..

Аја!

Мила оде без обзира.

Свим путем ме је један пламен пролазио а други подузимао кад год помислим шта се тај дан говори у селу о мени; и како је морало бити доброму оцу хојежу, кад је слушао те разговоре, а није могао знати шта је прави узрок доласку мојему'..

Чак на Торлаку, код мале чесмице, уставих се да се напијем воде, и седох да се одморим, а за мном стиже брат ми Милутин и још из даље ВИиКНу:

— Та стани, човече! Ја погибох трчећи за тобом!

Он седе, извади из торбе хлеба и сира те ужинасмо гледајући овамо на Београд, и смејући се покору који је мој долазак начинио у Рипњу.

Мом газди дође срце на место кад ме виде жива и здрава, а у школи се за мој одлазак није ни чуло. Само сам ја тај случај добро упамтио.

И данас, после скоро педесет година, разумем свакога који јади за кућом својом, за завичајем, за милим местима где му је прошло јутро од живота !