Godišnjica Nikole Čupića

ШНОЛСКИ ОДМОР 1846

После испита, на ком председаваше старац Димитрије Исаиловић, и на ком сам се ја добро показао, гимназиста се распустише на одмор, и ја одем у Рипањ кући. То већ бејаше месец јуни 1946.

Тада сам се већ био обикао у Београду, ма колико непријатности да је у њему било за мене. И тврдо сам мислио да школу продужим.

Не имајући код куће, у великој задрузи, никаква посла у пољу или код стоке, ја сам се већином бавио у школи код старог учитеља Максимовића с пређашњим друговима мојим.

Добри старац, запиткујући ме често за ово Или оно, и пуштајући се у подуже разговоре са мном, имађаше увек пуна уста хвале о мени. Говораше ми ну очи да сам за кратко време врло много научио, да сам се восцитао, како он вељаше, и још доста тако лепих речи.

Мојој је сујети то годило.

Али у кући мојој, у задрузи нашој, бејаху настале неке прилике, или, боље да речем, неприлике које мени и мојему школовању не обрицаху никаква добра. Моја се браћа бејаху нешто побркала; пређашња се слога изгубила: Кућанска се кеса или испразнила, или се подвојила у више кеса.