Godišnjica Nikole Čupića

ПРАЗНОВЕРИЦЕ Но ЗлОчНиН 119

наше цивилизовање задржава још једнако само на површини; оно не хвата јачега корена у нашем народу. Наши сељаци иду ДО сабора боси, да на њему обују „штиФлете“; наше сељавке горе на раду и на путу целог дана да у колу понграју с разапетим сунчаником; над сеоска деца оставе школу, онда им је доцније једина лектира: рожданици и сановници. Ми смо у толикој мери још чеда наших предака из средњега века, да ни власти нису у стању да нам разбију веровања којима смо се ми столећима хранили, и која су јоши данас нераздвојни саставни део нашега душевног организна. Како би се иначе објаснило, да се у нашем народу ми још и данас срећемо с појавама које су путници, који су јоп у ХУП и ХУПТ столећу пролазили Моравом, прибележили као чудновате. Овај одломак из једног извештаја начелника среза нишког г. В. Вукотића, из првих година наше владавине у новим крајенима, даје нам о томе врло јасну слику,

„У Години 1830. кад сам био у ерезу белопаланачком, окр. пиротском, појавила се, у селу Доњој Коритници, нека болест на овцама, коју је лекар, у Колико се сећам, звао прострел.

„Пошто је ова болест подуже трајала на овлама, то сељани завључе, да се један њихов сељанин, који је пре тога на два месеца умро, повампирио, И да им он једе овце. Оду једном врачару, у срезу лужничком, до границе бугарске, да га питају, и он им потврди њИХово мишљење. По овоме здоговоре се сви селеки да откоцају тело умрлог по да га спале. По су и упивили. Пра откопавању упрли су са свију страна ножеве, беже. српове и друга оттра оруђа у гроб, да не би важнир побегао, а Чим су га откопали наложили еу ватру око њега, Те је сав изгорео, Око је било лети и причинило је нееносан страд у опочини, „|озиап еач