Godišnjica Nikole Čupića

ПРАЗНОВЕРИЦЕ И ЗЛОЧИНИ 149'

наше цивилизовање задржава још једнако само на површини; оно не хвата јачега корена у нашем народу. Наши сељаци иду До сабора боси, да на њему обују „штифлете“; наше сељавке горе на раду и на путу целог дана да у колу понграју с разапетим сунчаником; кад сеоска деца оставе школу, онда им је доцније једина лектира: рожданици и сановници. Ми смо у толикој мери још чеда наших предака из средњега века, да ни власти нису у стању да нам разбију веровања, којима смо се ми столећима хранили, и која су јоши данас нераздвојни саставни део нашега душевног организма. Како би се иначе објаснило, да се у нашем народу ми још и данас срећемо с појавама које су путници, који су још у ХУП и ХУИТ столећу пролазили Моравом, прибележили као чудновате. Овај одломак из једног извештаја начелника среза нишког г. В. Вукотића, из првих година нале владавине у новим крајевима, даје нам о томе врло јасну слику.

„У години 1830. кад сам био у срезу белопаланачком, окр. пиротском, појавила се, у селу Доњој Коритници, нека болест на овцама, коју је лекар, у КОлико се сећам, звао прострел.

„Пошто је ова болест подуже трајала на овцама, то сељани закључе, да се један њихов сељанин, који је пре тога на два месеца умро, повампирио, и да им он једе овце. Оду једном врачару, у срезу лужничком, до границе бугарске, да га питају, и он им потврди њихово мишљење. По овоме здоговоре се сви селски да откопају тело умрлог и да га спале. То су и учинили. При откопавању упрли су са свију страна ножеве, косе, српове и друга оштра оруђа у гроб, да не би вампир побегао, а чим су га откопали наложили су ватру око њега, те је сав изгорео. Ово је било лети и причинило је несносан смрад у околини. Дознао сам