Godišnjica Nikole Čupića

162 ПРАЗНОВЕРИЦЕ НО ЗЛОЧИВИ

-—— — и и == |

се жртве уплашио, ни није смео ни копати блага. У Босни се даље (по г. Милићевићу стр. «“«) прича, да суд, у коме је благо, не треба, и кад се нађе, да вади човек рукама, него он треба да доведе коња па да га овај зубима издигне.

Највреднији и најпоузданији сарадник и помоћник Вуков у прикупљању и проучавању нашега народнога живота био је његов имењак Вук витез Врчевић, који је осим грађе слате самом старом Вуку (и доцније г. Богишићу и другима) штампао драгоцених радова, у којима се огледа душа бат онот дела нашега народа из југозападних му крајева, који је још увек највише наклоњен и потчињен празноверицама. Ту своју грађу пок. Врчевић је, ради лакше приступачности читатељима, објављивао често у облику приповедака, па је у тој одећи изнео и народну празноверицу о закопаном благу (Закопано благо, слика из народног басновјерја у његовим: ЛПародне приповијести и пресуде из жЖивота по Боки Которској, Херцеговини и Црној Гори. Дубровник 13990. стр. 39—45). "Ту се на лак народни, од књижевника само Врчевићу својствен начин прича, како је неки мајстор Никола из Дубровника позвао к себи Херцеговца „Луку Јоканова и казао му, да некакав властелин дубровачки има једну стару рукописну књигу, у којој пише где пма по Херцеговини закопана блага.

„Ушита ме, прича сакупљеним сеоским главарима Лука Јоканов, знам ли, гдје су два стара требињска манастира, Св. Никола у Џивару и Света Гослођа у Тврдошу и има ли какав град те се зове Клебук, Којега је Херцег Шћепан дао саградити. Ја му правом чисто кажи да има. Рече ми кум Никола: –- Хајде ти сјутра зором у Требиње а ја ћу, ако Бог да. у прву недјељу с књигом оног властелина, и докле ја