Godišnjica Nikole Čupića

172 ПРАЗНОВЕРИЦЕ И ЗЛОЧИНИ

и —— == и — -– -— =

треба путем такође да баца по један комад на извесном растојању.

„У Тимочкој Крајини, дакле у источном делу данашње Србије, многи људи и жене пророкују о силном благу некаквога Дара Радована. За то се благо говори да је необично велико. Али се не може до њега да дође, докле се не би нашла трава Расковник, те њом да се отворе браве и Катанци на вратима, где се то благо чува. А тај добросрећни Расковник нико не може да нађе!" Благо Цара Радована тражили су и људи из интелигенције и државни чиновници; неки су доста својих готових пара потрошили на тражење тога замишљенога блага, па ништа и нигде“ (Милићевић М. Ђ. 1. с, стр. 789). Али је тога тражења било и по другим крајевима. Писац ових редова се сећа, да је пре петнаест година начелник среза карановачког, (сада жичког) пок. Јевта Сувочесмаковић, ишао да вади закопано блато у граду Магличу на Ибру и то с неким Хаџи-Јосом опанчарем из Краљева. То је било у време између првог и другог рата, кад је врачара и гатара било у опште више но иначе.“ Из тога времена се сећамо и веровања, које је било распрострто у оно доба у околини манастира Њиче, и које је изражавано у овим речима: „У селу Сирчи — у брду Борчи — под три дрена — налазе се троја кола блага, — што су стари Немањићи оставили. Без њих се манастир 4 Кича оправити не може.“

Кад неко усни где је закопан новац, онда му се по извештајима г. Мих. Л. Стојадиновића судије из Чачка, у сну каже и шта треба да радни, па да закбпано благо извади. Из истих крајева саопштава Михаило Николић ђак [У разр. нишке учитељске школе, да се, кад се паре копају, мора најпре принети жртва у нечем живом, мора се на месту, где су паре зако-