Godišnjica Nikole Čupića

186 ПРАЗНОВЕРИЦЕ БН ОЗЛОЧИНИ

копања и пођем к месту, где је поднаредник лежао. Дођем на пет корака к њему, али ме беше ухватио неки страх, те му не смедох прићи. Пошто сам мало постојао, вратим се ка капији па оперем руке и зшов од земље. Хтедох понети и ашов, али ме је снага издала од страха, те га прислоних уза зид. Стао сам код капије и питао сам се: шта да радим! беље да скочим

у Дунав, но да идем натраг у град. Пошто сам се одхорио, провучем се кроз капију и пођем у коњумницу, у којој сам затекао још прву смену. Прођем и легнем на кревет. Избудио сам другу смену, кад јој је било време и покушао да спавам, али нисам могао заспати ни до треће смене (од 9—-5 часова у јутру.)“

Остало нам је већ познато. Да наведемо, више ради потпуности саме психолошке слике Василијеве, још оно, што је он на крају овога испита у облику исповести рекао.

„ја немам више шта да кажем, вели он. Ја сам поднаредника одвраћао да то не чини, но он је наваљивао на мене, да што пре ово извршимо, те ме тиме довео у недоумицу да сам се поколебао и добио уверења, да можда он има право. Ја сам знао да ће он остати мртав, али ме је он занео својим уверавањем, да ја морам наћи ону воду, и да ће он, кад га њоме умијем, оживети. Сад видим шта сам урадио и љуто се кајем што нисам то јавио макар и најгорем војнику, а камо ли коме од мојих старешина, те би ме одвратили

| тога и не бих пао под ову беду и одговорност. рив сам за ово дело, И ја га искрено и потпуно приајем онако, како је било.“

Из онога што се сведоџбама утврдило нема ничега зтнијега, што би ишло против ових Василијевих исма. На против све иде у главноме на то, да утврди (0, што убица сам прича и да нам тако још вВидни-