Godišnjica Nikole Čupića
ПРАЗНОВЕРИЦЕ И ЗЛОЧИНИ 187
= ои ==
јом, још маркантнијом представи слику убијенога и његовог убице.
Тако је подн. Илија причао сведоку А. Д. елужитељу, како је путовао по Мађарској и како је тамо наишао на неке зидине и стење, у којима поуздано зна да има закопан новац, баш као да га је тамо руком оставио. А кад га је сведок од тога разуверавао, он је на крају ипак остајао при своме и често му је понављао своје предлоге да иду, те да тај новац заједно копају. Сведок овај завршује с тим, да је подн. Илија, био „једна усијана глава, која је о копању новаца једнако снивала. Много је о томе говорио, вели он, па. по готову у мало ме није навукао, да с њим пођем.“
Сведоцима је утврђено и то, да се подн. Илија од оног његовог сањања у сместишту није више никако ни раздвајао од Василија. Чак и ноћи је проводио с њиме, узнемирујући тако војнике, чији су кревети били до Василијевог. Њих двојица тада нису до у позну ноћ спавали, већ су непрестано један с другим нешто ћућорили. Околни су војници, кад су се будили, ухватили од тих дугих причања само ова два одломка. Сведок М. И. (редов) прича, да се око неко доба ноћи пробудио и приметио да поднаредник и Василије разговарају и један другом нешто причају. У колико је сведок начуо, поднаредник је причао. о неким девојкама и за неког цара. Од његових речи он је чуд... „И ја знам да има много. Али за то само треба вештоћа,“ Василије је одговарао, но много тише, па сведок од његовог говора није могао ништа да чује. „У то се накашљао каплар Ј. и они ућуташе,“ — из чега врло јасно излази, колико им је било стало до тога, да други војници не чују што они говоре. Други опет сведок — овде већ поменути каплар Ј. — казује ово: „Василије је причао поднареднику неку причу... како