Godišnjica Nikole Čupića
=
186 ПРАЗНОВЕРИЦЕ ВН ЗЛОЧИНИ
наивни рањив
копања и пођем к месту, где је поднаредник лежао. Дођем на пет корака к њему, али ме беше ухватио неки страх, те му не смедох прићи. Пошто сам мало постојао, вратим се ка капији па оперем руке и ашов од земље. Хтедох понети и ашов, али ме је снага издала од страха, те га прислоних уза зид. Стао сам код капије и питао сам се: шта да радим! боље да скочим
у Дунав, но да идем натраг у град. Пошто сам се одпорно, провучем се кроз вапију и пођем у коњумницу, у којој сам затекао још прву смену. Прођем и легнем на кревет. Избудио сам другу смену, кад јој је било време и покушао да спавам, али нисам могао заспати ни до треће смене (од 3—5 часова у јутру.)“
Остало нам је већ познато. Да наведемо, више ради потпуности саме психолошке слике Василијеве, још оно, што је он на крају овога испита у облику исповести рекао.
„Ја немам више шта да кажем, вели он. Ја сам поднаредника одвраћао да то не чини, но он је наваљивао на мене, да што пре ово извршимо, те ме тиме довео у недоумицу да сам се поколебао и добио уверења, да можда он има право. Ја сам знао да ће он остати мртав, али ме је он занео својим уверавањем, да ја морам наћи ону воду, и да ће он, кад га њоме умијем, оживети. Сад видим тта сам урадио и љуто се кајем што нисам то јавио макар и најгорем војнику, а камо ли коме од мојих старешина, те би ме одвратили од тога и не бих пао под ову беду и одговорност. Крив сам за ово дело, и ја га искрено и потпуно признајем онако, како је било.“
Из онога што се сведоџбама утврдило нема ничега, овтнијега, што би ишло против ових Василијевих исказа. На против све иде у главноме на то, да утврди оно, што убица сам прича и да нам тако још ВидНИ-