Godišnjica Nikole Čupića

192 ПРАЗНОВЕРИЦЕ НО ЗЛОЧИВА

после и осећај страха, бола, итд. Уверење је у њему тако чврсто, да он силом вуче свог убицу, да се намерно и ладнокрвно намешта, како ће га овај лакше заклати, и да ни оком не мрда док га овај коље. Ово последње и јесте најачи доказ, да Илија није могао бити нормалне душевне конституције и да је доиста својевољно пошао у смрт. Као што и иначе људи у душевним екстазама ин егзалтацијама не осећају Физичке болове, него се уз то сами и хотимице муче па и |бијају, као што неки умоболници подносе болове без икдјега знака, што људи здрави не могу (н. пр. гутају стакла, јексере, жицу, секу уста, врте лобању, утискују клинце у уши, итд.), тако се код Илије при последњем часу аутосугжестијом она мисао била тако оснажила, да је превладала или сузбила све осећаје, па најпосле и осећај Физичког бола. Да не беше тога, не би се могла протумачити истрагом и секцијом утврђена, иначе Чудновата, околност, да се Илија није никако бранио, шта више: да није при клању ни мрднуо.“

Како је у целом овом догађају главни и прави виновник заклани поднаредник Илија — Василије је био просто његово оруђе — то ћемо ми из судских аката да саопштимо још по неке појединости, Које се односе на његову карактеристику, и из којих ће се још боље моћи утврдити: колико је овај ојађеник био спремљен да буде жртва своје пенхопатичке конструкције с једне и свега онога, што је овој на руку ишло и на њено дегенерисање утицало с друге стране.

Тако се из осталих сведоџаба сазнаје, да се поднаредник Илија бавио читањем извесних новинарских списа мистичке садржине, а Нарочито је радо читао г. Чеде Мијатовића: Истините приче о духовима које су у другој половини 1991. и у првој четвртини 1592. године, дакле баш онда, кад је њиме урођена