Godišnjica Nikole Čupića

из СВОЈИХ УСПОМЕНА

054

јутром докле сунце не изгреје! Десет до петнаест дана промучите се те устајте рано, па ћете се привикнути, и устајаћете у одређено време тачно и лако. Чак ће вам бити мило поранити.

Још је говорио; али ја оно друго нисам упамтио, а ово ми стоји у памети као да сам га слушао јуче....

Звоно црквено зазвони на јутрењу. Он се диже и оде у своју капелу, а ми, два и два, у цркву...

Тешко је казати од којега је нашега залогаја п0стао овај или онај делић нашега тела: од чега је, на прилику, порастао наш прст, од чега нам је избила коса, брада, или нокти. Исто је тако тешко, у потоњем животу, одредити : која нам је школска наука дала коју лакост у практичком раду. У највише случајева нама као да од свега школовања остаје само нека метода за прибављање знања, и неки општи васпитни утисак, а оно школско знање које смо непосредно с катедре примили као да се и поборави.

И доиста ја бих данас потешко могао казати за свако своје знање од кога ми је наставника, или из које наставне дисциплине; али оно што ми је дошло од редовнога раног устајања, и што бројим у најплодније своје навике, нећу никад заборавити од кога ми је.....

Само устајући свако јутро рано (у + или 25 сата) п, на тај начин, имајући еваки дан по три сата са свим својега времена, ја сам могао научити ово што сам у животу научио, и урадити колико сам досад урадио.