Godišnjica Nikole Čupića

ЋАЦИ, ДРУГОВИ МОЈИ 67

сами горњи крај степеница, погледах мало боље, и имадох шта и видети! Ту стајаше главом Митрополит Петар, држећи у руци мали сребрни свећњак са свећом. Од свећина пламена сијаше се златни крст на његовим прсима, и преливаше се црвени му појас, којим се опасује преко црне хаљине. Мој дрем одлете; очи ми прогледаше, али ноге. још више заклецаше. Брзо уђох у школу, и стадох на своје место. У школи бејаше 25—80 ђака; доцније дође их још неколико. За њима уђе и Митрополит, стаде пред икону Св. Саве, која виси више катедре, и крупним својим гласом проговори:

— Почињи молитву !

Задрхталом руком ја измахнух :

— Ко нип оца н свих н те даха, ммнн!

— (0) спл костлећ, Благодао 1 х Господн Коже нашћ, и тако редом до краја.

Другови су реч по реч понављали за мном...

Молитва се сврши. Митрополит узађе на катедру и седе. Ми сви стојимо и чекамо.

— Децо! поче он, и чини ми се да се је усиљавао дати свом гласу, свакад крупном и заповедничком, неки тон родитељске благости: — Децо! вама је сада слатко спавати, зато вам и јесте тешко устајати овако рано. То није никакво чудо: сваком је у младости био сладак јутрењи сан. Али, ви се спремате за свештенике (он изговараше: свјашченике), а свештеници треба да устају рано. У Србији "сав народ рано устаје. Ружно би било да свештеник устаје доцније од својих парохијана. Било би и срамота и грехота свештенику кад би парохијанин чак из другог села доранио попп за знамење, или за крштење на невољи, а попа још у кревету! Сељаци у Срему кажу: Само свиње и велика господа леже

2“