Godišnjica Nikole Čupića

ПРЕТХОДНА ОБАВЕШТЕЊА 8

првих ондашњих српских старешина, биле су све на оном простору који се пружа од данашње КнезМихаилове улице па до улице Душанове, између варошког шанца п Калемегдана.

Кад су Турци, године 1813, опет овладали Београдом, онда су продужили живети и намештати се онако како је у Београду било пре, за доба њиховога. А то што се средило од године 1913, продужавало се, с малим изменама и допунама, и после тодине 1815.

Други Устанак Српеки, по други пут је показао да је народ српски жив, и да хоће да живи својим животом; али нови вођ српски, мудри Кнез Милош, принуђен да српеку власт уноси у Београд тихо и поступно, није могао бирати ни најживљих крајева варошких, нити најлепших кућа турских, него се задовољавао оним местом које је свакад припадало Србима, а то је околина садање Београдске Саборне Цркве. Ту је имало доста простора, и више зграда, које су припадале: неке Српској Митрополији и цркви; неке Цариградској Патријаршији, а неке и цркви Синајској на Истоку.'

На тим местима, без ичијега припшта, не бојећи се сукоба ни е ким, Кнез Милош је подизао зграде за српске власти и старешине; ту је он спремао средиште својој крепости за Београд. У том раду народ из околних села учествовао је толико што је секао пи превозио потребну грађу за све што је Кнез градио у Београду, а Београђани су у новцу нешто плаћали.“

1 Године 1828 Кнез Милош пише из Крагујевца Београдском Магистрату: „да закаже сиротињи хоја седи у кућама Синајске цркве, да плаћа кирију, или да се сели из њих.“

2 Вук Караџић пише да су се Београђани жалили: да су, за два конака, сама кулука дали 22 хиљаде гроша! Вуково писмо од 18. Априла 1882. Улак 1343. бр. 6. стр. 23.

15