Godišnjica Nikole Čupića

~

ПРЕТХОДНА ОБАВЕШТЕЊА

После три године журнога и марљивога рада, висока, красно позлаћена звонара нове београдске цркве, цепајући у небу облаке, бацала је на све стране слику грађевинске лепсте, изазивајући поштовање према оном чему је намењена. Она је собом очигледно сведочила васкрс нове државе српскога народа, и улевала наду на све лешпу будућност.

Ево како кроничар описује намештање крста на тој високој звонари.

„У Београду 18. Јула, 1840. 18. текућег месеца били смо зритељи дигнутога крста на тороњ Катедралне Цркве Београдске, почем је он од дунђера намештен био. Око два сата пред подне (по турском) огласили су топови почетак овог торжества. Трајућему водоосвештенију, које је пред западним цркве вратима извршено, где је т. Архијепископ и Митрополит е већим числом свештенства и монашког и мирског реда свештенодејствовао, пуцали су при возгласима непресечно топови, као год што су и по окончаном водоосвештенију, када су крст дизати започели, и када је нужно било, чинили. По окончанију водоосвештенија, и при почетку дизања крста, започне банда свирати и свирала је докле год крст није намештен био. По том је један од оних који су крст намештали, напио прву здравицу Светлом Књазу, втору Господину Митрополиту, трећу народу, четврту свештенству, пету опшеству београдском, и шесту мајсторима.“ При свима оним здравицама пуцали су како топови, тако је и банда свирала, и многочислени народ који се стекао да ретки овај до-

' Г. Ђока Аћимовић, трговац на Сави, који је као младић ту свечаност гледао, уверава да је мајстор, испивши последњу здравицу. бацио озто чашу на земљу ; чаша је пала, и није се, вели, разбила, нето остала цела !