Godišnjica Nikole Čupića

42 из СВОЈИХ УСПОМЕНА

Све што је радио, Мраовић је радио равнодушно: никад се ни за што није много одушевљавао, нити се због чега много кидао. За велику му је хвалу што је могао израније да умотри ђака, из кога ће се доцније развити радник, па је такога ученика соколио и штитио, али је, у исто време, слаба и нерадна миловао тући чак својом руком и својим „кулашем“ (тако је звао свој тршчани штап). И кад би такав јадник, под његовим ударцима, ппштао и мрштио се, Мраовић би му се смејао п церекао као какво пусто дериште....

Том — нека се опрости за реч — сотонском задовољству још ни данас не могу довољно да се начудим у човека школована и иначе добра:!.

Мраовић је бпо малена раста, велике, плаве браде, а.косе кратке и оскудне. У оделу је увек био немаран и, може се рећи, хаљкав. Своју камилавку на глави тако би носио затурену да би се чинило као да је није натакао на главу, него само прислонио на потиљак! У животу је био врло чуваран, и умешан да стече пару, и да је сачува.

Језик му је био распуштен као у каква раскалашна световњака, а глас кад пева као у славуја. И тај лепи глас остао му је до смрти.

Напунивши тридесет година у професорској служби, Мраовић је добио пуну пензију па је, после, живео у Београду. Тада је, ради свога задовољства, путовао. Једном је био у Паризу, а другом приликом ишао је у Сарајево, где је са својим учеником, Митрополитом Савом Косановићем, служио литуртију у Сарајевској Цркви.

Кад је, године 1551, Митрополит Михаило разрешен од црквене управе и, пошто се ствар са