Godišnjica Nikole Čupića

54 из свиЈих УСПОМЕНА

Мој отац се узнемирио кад је дознао за моју намеру. Знајући колико је моје здравље слабо, бојао се је веома од оштре руске климе, а ја. сам га блажио представљајући му најживљим бојама оно што ћемо ми научити и урадити. А ми смо сви тако пи мислили о том свом путовању, али нам једном наш млади професор Димитрије Нешић прилично сузи те велике наде, рекавши:

— Море, ви ћете се кајати што идете! Није онамо као што се гововори да је. Кад смо ми полавили 1546, говорио нам је г. Јефрем Ненадовић да ћемо, раме уз раме, седети с царским синовима, а ми, за три године, нисмо очима видели ни цара, а камо ли да смо се дружили е његовим синовима !“

Не марећи за то, ми смо се журили да што више руског језика научимо; и у том смо доста добро били успели.

У пролеће године 1550, баш кад се бејаше приближило време да се крећемо на пут, ја се наново тешко разболех, на ново пропљувах крвљу. Мој отац дође, и одведе ме у Рипањ кући. А моји другови о Петрову дне одоше у Кијево!

Ометен том болешћу, ја сам остао у отаџбини. Кад сам се од слабости опоравио, пошао саму служби и у раду путем којим сам дошао довде где сам, и постао ово што сам. За млађих својих година, некада сам и пожалио што сам остао иза својих другова, а данас, кад су неки од њих већ преминули, а остали, са мном заједно, притерали к увратинама постат свога живота, ја велим: Хвала ти, Боже, што није било како сам стео ја, него како. си наредио Ти'!'

' Јеванђеље по Матеју, ХХУГ, 39