Godišnjica Nikole Čupića

12 Моја болест

Да се за часак удаљимо од главнога предмета овога причања, те да ја проговорим коју реч о једној својој невољи.

да школскога одмора 1945, налазећи се код куће у Рипњу, разболех се од запаљења, те ми и живот оста о концу. Кад се у јесен вратих у Београд у школу, онда ме најпре поче хватати грозница, па после п крвљу пропљувах. Тада се око мене говоркало тако да и сам чујем: да су моји дани изоројани; тврдило се обично да пролеће го· дине 1549 нећу преживети !

Међу тим ја то пролеће како тако претурих, и већ у јесен дођох у четврту и последњу годину Богословије. |

У то време, једнога дана, зовнуше ме к Митрополиту Петру, који ме упита: бих ли ја хтео, п би ли ми родитељи допустили, да пдем у Русију на науке па, доцније, да ступим у монашки чин:

Иако бејах веома слаба здравља, ја радо пристах, уверавајући да ће и родитељи моји ту моју жељу одобрити.

Осем мене, тада су узети из Богословије још ови ђаци: Џанта Срећковић из трећег разреда; Никола Зисић, Глигорије Златковић, и Алимпије Васиљевић из другог, а Никола Новаковић, синовац Владике Досптија, из лицеја.