Godišnjica Nikole Čupića

ЂАЦИ, ДРУГОВИ МОЈИ 63

као да су ми крвни род. Од свих другова у рагреду најбоље сам се пазио са Заријом Поповићем с Кремана. У (болести, која ме је последњих година школовања често сналазила, Зарија ме је гледао као рођенога брата свога. На радост 0од0јице нас, ова се осећања међу нама нису изменила ни данас, после 4+0 и више година!

Кад ја бејах тек у првом разреду, онда преда мном, у другом разреду, бејаше ђак Аћим Димитријевић, из села Вранића, први међу својим друговима. Овај младић је кроз дуже време био напреднији од мене у неким наукама. О њим сам се јако пазвио; сматрао сам га као старијега брата. кога сам пштао за савете, и који је хтео и могао поучити ме.

Већ сам помињао, да је нас ђака много почело први разред, а школу је свршило једва 232! Сви они што су оставили школу и нас, отишли су самп или због болести, пли са своје немаштине, или с ма каквих других својих узрока: ни једнога није школска власт истерала из школе. У нашем разреду каштиге су бивале: затвор, остајање без ручка, шамари п, некад, професорски «гулаш (штап). И све то вршило је се кућански, међу нама и разредним наставницима нашим. Ван школе се није чуло ништа.

Али три ђака из старијих разреда: један из трећега а двојица из другога, бише страховито каштиговани јавно пред свим ђацима и пред свима наставницима: двојицу млађу оборише и батинама истукоше, а онога трећега, из старијега разреда, са свим истераше из школе!

У пресуди која је пред свима ђацима прочитана, каже се да су сва тројица згрешила против седме и десете Божје заповести.