Godišnjica Nikole Čupića

62 из СВОЈИХ УСПОМЕНА

Јуна +, године 1549, испратили смо неког Саву Бркића Панчевца, који је у Београду умрђо од колере. Њему је на опелу, у цркви, говорио беседу млади панчевачки свештеник Васа Живковић, потоњи прота панчевачки.

Јуна 12, те исте године, испратили смо професора Лицеума Исидора Стојановића који је на Врачару умрђо од колере.

(во нарочито помињем за то да се види како се онда свет ими нисмо много плашили од колере. Чини ми се да се и други свет од те болести онда плашио много мање него сада.

Ван часова, по својим собама, ђаци су обично спремали своје задатке. Уз то су по неки нешто и читали: неки Љиблију, неки Народне песме, неки Касију Царицу, неки Велимира и Босиљку, а неки су од силне залуднице, у опкладу, по једном и по два прочитања, на памет понављали, најтежа места из Светога Писма, из Апоколипсиса, из Акатиста Богородици, или чак Оче наш натрашке од речи: лукаваго от нас избави, до речи: наш оче! Ух колико се злагнога времена потрошило у ништа !!....

Са својим друговима у разреду, ја сам, срећом, живео лепо, а с некима између њих пазио сам се

— Чуднами чуда! Шумадински списатељ ! прошао сав свет пола Јевропе! Тако нама причаше Аврам. Ми смо се том чудили. Нисмо могли себи објаснити ту супротност: говорио му беседу, а сад му се нешто подсмева... То било паи прошло !.... Једнога дана, у лето 1894, прича ми Др Љуб. Радивојевић: да се је он кладио с Јовшићех о том: Које већи песник: Гундудић или Милутиновић > Јовшић је хвалио првога а Радивојевић другога. У Дра Вука Маринковића била је вечера, где су суђаје саслушале најлепша места из оба песника. И пресуда је дала прво место Сими! Онда је Јовшић поклонио Радивојевићу за спомен своју Србијанку. 'Тек тада ми је пало на памет оно што је говорено по Симиној смрти.