Godišnjica Nikole Čupića

ДВЕ ГОДИНЕ У СЛУЖБИ УЧИТЕЉСКОЈ 5 Среза Мачванскога, у који је онда и Лешница припадала. | ·

Које ја раније не стигох, које Рема не беше пре готов, еде се ми кретосмо из Шапца тек кад сунце слажаше над врхове китошких растова. _

До Шапца ме је возио човек, с којим сам се познао још у Београду; у Шапцу бејах нашао неке људе Боје сам израније познавао; а сада, отискујући се од Шалца у Китог, овако под заход сунца, с човеком незнаним у места незнана. ја се осећах у чудној осами, бејах веома тужан. Нека, са свим детињска туга, бејаше ми притисла душу: проклињао сам своју болест, која ме је задржала од пута, на ком бих бар био са својим друговима!

У таким мислима, прођосмо Мајур; минусмо Сокину Механу; прођосмо и село Штитар, а сунце већ седе. Насипа туда још није било, те смо путовали прилично споро. Ћутади смо и ја и Рема.

На један мах неко викну:

— Ко иде!

— Наши, одговори Рема, не устављајући кола.

— Ко је то, Ремо, упитах ја:

— Сеоска патрола, одговори он.

—- А зар овде и по селима чува патрола!

— Чува, веди он: — Дрина је близу; сваку ноћ може да буде крађе. МЕ

__ Мене обузе неки немир.

— Има ли механа у Богатићу, упитах Рему даље '

— Била је, па је, пре некодико дана, затворена. — Има ли школа, и учитељ! |

— Школа има, а учитељи су се мењали: стари је отишао, а нови не знам је ли дотао.