Godišnjica Nikole Čupića

ДВЕ ГОДИНЕ У СЛУЖБИ УЧИТЕЉСКОЈ 3

ректору Западног круга, М. Спасићу. Овај ме прими одмах и, разгледавши моје сведочанство, рече:

— Имам празну школу само у Лешници, на Дрини. Бољег места засад немам. Плата је досада била 88 талира, али ћу ја писати окружном начелству, да настане у општине те да да још 12 та„лира, како ће плата бити равно 100 талира. Уз то иде стан и огрев. Пристах одмах.

Том Директорј бејах веома захвалан, што тако брзо прекиде ствар. То је својство врло красна, особина.

Вратим се у Рипањ кући, те се спремим за пут. Отац мој, познајући Лешницу још из ратова за ослобођење, оде ми је сладити говорећи:

— Е, ту ћеш бити у равни, а гледаћеш у брдо: имаћеш некад воде и колико не треба, а ни вино није далеко, ако би ти затребало.

— Не знам какви ли су људи! рекох ја, колико тек да штогод кажем.

— Мој синко! добру човеку свуд су људи добри! А злу браву зле је паше свуда доста! Ти се само моли Богу да будеш здрав, ла приони на оно за чим си! Завршни мој отац.

Оставих Рипањ, и сиђох у Београд. Ту, на Малој Пијаци, десих неког Гојка из села Мајура код Шапца, који се, продавши брашно, празан враћао кући. Њега погодим за четири цванцика да | ме одвезе у Шабац.

Први дан стигосмо на конак у село Скелу вите Палежа (Обреновца). Други дан пођемо рано; пређемо Мало Дубоко, и већ од Дрвене Механе наступимо на нови насип, који узе пиштати под шинама од точкова. Ту сам позндо да одиста „пут кола вози“. Тај дан смо рано стигли у Шабац.

|

-е=е