Godišnjica Nikole Čupića

КА ИСТОРИЈИ ГРАДА ВРАЊА 313

ои па рибу зена пада

планина, излазио на Дугу Луку и даље, на Ћустендил. Други пут из Врања ударао је на Дорбевач, на Криву веју и излазио на Паланку, и тако даље.

У врањској се околини укрштавају и раздичите особине нашега језика и у оштте целога живота народнога. У њој влада, доиста, у главноме косовски дијалекат, али залазе, тако исто, и особине власинскога и топлљичкога (у ширем смислу моравскога) наречја, те се данас, особине језичне и ажцентологије у врањ. околини морају класификовати овако: Власина, Дервен цч Пољаница, Поморавље м Моравица, ц Пчиња.

Тако исто постоји разлика и у народној ношњи, али изузимајући Власину, сви се остали крајеви врањски п у том погледу наслањају на запад. Исто се тако и обичаји народни и песме и мелодија, и народне игре, и нарав народна, и тако даље, наслања опет на запад, на Приштину и Косово.

Такав изглед има данас врањска околпна и њени становници,

Они напред поменути трговачки путови, који су у средњем веку носили културу по свему Балканском полуострову, расађивали су је и у Врању и његовој околини. Још к томе и развитак српске државе у средњем веку, који је се од Косова ка Врању кретао, потенцирао је још већма развитак Врања у том погледу, и упућивао је Врање и околину му на Косово и Приштину, као на природна средишта, и врањскога Поморавља.

Дало би се тврдити, даје доцније Скошље, у ХУ в. и доцније, главни трговачки град за све пределе у Маћедонији, па и за оне крајеве северно и источно од Шара; да је Скопље ослабило то деј-