Godišnjica Nikole Čupića

„|

12 | ВАДРУЖНА КУЋА НА СЕЛУ господар и над имовином, и над вољом својега на~рода (жене и деце), како то обично зову сељади. Кад му синови прирасту, и кад му почну помагати у радовима, онда се и одношај између оца и си: нова му мења.

У Нишу, и у нишкој околини, има овака напомена оцевима домаћинима, који држе кућу, управљају кућанском омладином :

— Суди својему детету. и карај га, док му је капа за золоту (30 пара), а кад му капа буде за пуљу (60 пара), онда му већ не можеж ништа“ !!

Синови, кад порасту, кад се опашу снагом, и извежбају се у кућанским пословима, не само да својом вољом и мешањем, мењају и слабе власт оцу-домаћину, него се још не ретко догађа, да му п домаћинство преузму, пренесавши та на којега од синова му, који им се свиди да је вреднији И подобнији за управљање кућом !

Да се оправда тако поступање, створене су изреке, које свак прима, као са свим путне. Тако се често чује: |

Ко ради, онај и суди! — Ко трка, онај и срка!

Оному оцу, кому „синови тако преузму домаћинску власт, не остаје тада друго, него да гледа кошнице, да иде за стоком, или да оде у воденицу, ако кућа има своју воденицу !!

Пу тујући по школама године 1862, дођох 26 маја ка цркви и школи у селу Јелакцима, међу Жељином и Копаоником. Бејаше задушна субота у очи Тројица. Ту ме дочека кмет села Јелакаца „Јован. Пецић, који је једном био и посланик на Народној Скупштини у Крагујевцу.