Godišnjica Nikole Čupića

домАЋИиН 13

Из разговора с овим човеком, ја дознадох да он, сеоски старешина, у својој властитој кући није домаћин, него је то његов средњи син!

— Како је то, Кнеже, упштах га, даље: — ти си глава целој овој општини, а ниси старешина у својој кући!!!

— Ето како је, Господине, одговори старац, смешећи се смехом задовољним: — Село ме је изабрало за кмета, и ја судим свима мојим сељацима ; па ако и мој син скриви (досад Богу хвала није), ја њега каштигујем као и сваког другог мог сељака. А кад одем кући, ако синови нађу мене крива, они..... па се ту зацени од смеха, и тако ми не каза што му чине, или што би чинити могли, епнови му, ако би нашли да је крив. Ма се мени чинило, да се он то шали, а у истини њега синови поштују како и треба оца поштовати...'

У селу Рипшњу, за мојега детињства, бејаше " неки старац, Антоније Марић, ес петорицом синова у кући. Ови синови, пошто су одрасли, иженили се, преузели су радити све кућанске послове, паи судити кућом, и свом имовином кућанском. Пошто се већ била поборавила Чича-Антонијева секира и мотика, онда се и кеса његова са свим збрчкала. Весели отац тада је све изгледао из синовљих шака. Говорило се онда у селу да он, сиромах, нема ни ситне паре, да би, недељом, имао што пустити у црквени тас! Антоније је огледао многе мере и начине, да синове окрене на бољу пажњу према, себи, као оцу њихову; и кад ништа није помогло, он, једном, изиђе пред среског начелника, Ђорђа

% Моје Белешке уз пут кроз пет окружја, страна 120—121.