Godišnjica Nikole Čupića

322 Но КРОЛЕДУНЕ

Руварац добило је у Вуловићу одлична представника, а то је : савременији, импресионистички правац у књижевној критици на супрот застарелом штаблонском, песевдокласичном, који је дотле, особито у критикама Б. Малетића, скоро једини био познат у српској књижевности.

Ну, нити је одговарало нарави Вуловићевој, којој је — покрај све духовитости, бистрине и критичке оштрине — ипак било угодније подизати, нарочито где је: за то било темељна разлога, него рушити и обарати, нити је одговарало истинским потребама савремене ерпеке књижевности, да и Вуловић, само рушећи и обарајући, ма и са другог. гледишта и у другом правцу, умножи редове оних, који су од 1870., са гледишта грубе утилитарности порицали сваки значај и вредност лепој књижевности.

Јест истина, да српска књижевна поезија у шездесетим и седамдесетим годинама није била оно. што је била у четрдесетим и педесетим; јест истина, да је судећи по многима, али „мало изабранима“ предетавницима њеним била празна и јалова: али, крај свега тога, да ли је требало порицати и сваки значај поезији у опште, да ли није баш и у то време (у шездесетим и седамдесетим годинама) међу представницима њеним било и таквих, који су уједно пи представници рода својега, — да ли је, на послетку, у слици да се искажемо, требало због несносног цвркутања врапчјега порицати и вредност умилној песми славујевојг —

Да српска књижевност не „отиде сад опет у другу крајност, да, особито с ове стране Саве и Дунава, поезија не остане без подмлатка, највише има заслуге, и као професор п као књижевник, Вуловић, |