Godišnjica Nikole Čupića

|ђ ЗАДРУЖНА КУЋА НА СЕЛУ

је своје мешање исказала на са свим особити начин, који ћу испричати доцније, кад домаћица дође на. ред.

Шта више, и слуга добар и веран, који је више година служио, и старао се о паћењу п товљењу стоке, хтео је некад уплетати се у продају, п то му се мешање трпело, као нешто са свим путно. Ја сам својим очима гледао овакав призор.

Домаћин извео трговачкому калаузу два товна вола, и годи се с њим о цени за те волове. У тај мах дође к њима некакав старчић, и чувши колико калауз даје, и како се домаћин ломи: да да, или да не да, ухвати волове за порожје, и одведе их у ливаду, говорећи:

— Зар сам ја ово чувао п напасао, да тај газда данас води тако буд зашто :!

На то домаћин само слеже раменима и рече:

—- Ако ћемо право, он се је око њих највише и мучио!..

То је био дугогодишњи елуга.

Трговачки калауз, који је то и лично знао, не рече ни речи, него се опрости, и оде без пазара !!

У новим окрузима, у већој задружној кући, новце од продате стоке, од хране и пића, не држи домаћин при себи, него се те паре предају неком женском чељадету у кући, те их оно чува! Што се од тих новаца потроши, казује се свим члановима задруге!...

Отац домаћин у кући, у којој живе његови синови ожењени, а неки још и нежењени, ако остане

" Да ли ово није постало од турскога страха“