Godišnjica Nikole Čupića

домаАЋИНн [7

удов: онда која од снаха узима на се, да му се стара кошуљом, чарапом, и другом дворбом. Ако се така кућа распе, раздели, онда се имање поцепа "на онолико делова колики је број мушких глава (синова с оцем). Сваки син узме свој део, аи отац део свој, па он, после, свој део саставља са делом онога сина, с којим хоће да живи до смрти. После емрти очине пак део очев остаје оном сину, с којим је отац до смрти живео; који је оца сахранио, и подушје му, по обичају, дао.

Ово се, пре писаних закона, никад није реметило, макар да је то отац само усмено наредио...

Завештања на случај смрти, пре писаних закона, градила су се обично усмено, и врло просто. "Онај, који је на самрти, зовне онога ком жели што оставити, а можда и кога другога рођака или суседа, па рекне, од прилике овако:

— Ја, браћо, или децо! хоћу, да мрем, него да вам кажем што желим да учините после моје смрти! Мени обуците ту иту хаљину; укопајте ме ту и ту (поред неког милог му покојника, или на месту, које је за живота особито миловао); за душнога брава закољите ми од стоке то и то; сироту, о мом подушју, не одбите, него нахраните! Теби, Марко (пли већ како му је име) остављам то и то; ти ћеш дати томе и томе то и то. Аманет вам Божји то све да урадите ! То вам остављам овога света, а онога света то ћу од вас тражити! Опростите ми сви, а вама нека је просто од Бога и од мене, ако сте ме кад чим увредили !“ |

Тако је, од прилике, бивало завештање пре писаних закона. Није се тражио ни одређен број сведока, нити њихова особита својства. И готово увек извршивано је све онако како је ПО нОј ни наредио.

ТОДИШЊИЦА ХУПЛ ЊЕ 2