Godišnjica Nikole Čupića

„ КУЋАНИ — ЗАДРУГАРИ 21

Тако се ради у Сврљигу иу околини нишкој, а у Шумадији бива овако: На прилику, један је задругар вешт дрводеља: шара женскињу преслице, плете котарице, гради разбоје, потеже или из нова гради бурад, па у оне дане кад његова кућа светкује он, „Бога молећи“, узме те уради нешто од поменутих ствари. Што за то добије — његово је, мањ ако сам, драге воље, уступи кући.

Тако стечену ту своју особну имовину он троши само на себе: да нешто лепше купи за се, или је чува да му се нађе, кад пође ком у сватове, или

ма куд даље од куће.

Сваки задругар у већој задрузи као своју осдбину има: своје преобуке, хаљине ношаће, обућу, и неке ручне урутке за рад, као што су: секира, мотика, коса; будак може бити за свакога; а секира, која треба често, зна се чија је. Уз то сваки има свој ножић, или бритву за појасом.“

Својом особином задругар је за живота могао располагати по својој вољи, а и након смрти могао је оставити ком је хтео, не питајући за то никога, али је обично казивао и наручивао што и како жели да се учини кад он умре.

Оружје: пушка, пиштољ, велики нож, свакад је имање кућанско, осем елучаја, кад је који задругар неко оружје задобио у рату: онда, је то његова својина. | "Исто тако скупоцени хаљетци, појаси, златом везени листови (силаји), ђечерме са сребрним пу-

1 У задружној кући, где влада утврђен ред за ситно и за крупно, зна се и које је чија кашика. Мој отац је јео једном кашаком 82 године. За толико време нити је кад пред њега на трпезу " постављена друга кашика, нити се ико од кућана усудио послужити се његовом кашиком !