Godišnjica Nikole Čupića

() ЗАДРУЖНА КУЋА НА СЕЛУ

вели: „Кућани су по селима одвојени, и сваки има свој вајат за себе, и“ ја, као старешина задруге,

не могу знати итд Ј6, 4 чијем вајату, јер су а преко дан затворени.

Кад се задругар дели од задруге, он свој вајат узима, као извесну своју пмовину, коју му ником не спори. |

Кућани задругари седају за трпезу по старештву, како се који родио; сви слушају домаћина, а међу собом млађи старијега. Њих домаћин пита за мишљење у важним стварима, а некад тражи и њихов пристанак: да нешто за кућу хради, или да не уради. А кућани домаћина могу запитати за кућанеке новце (где њих има), за продају хране, стоке, или и за што друго. у

Кућанин задругар узимало се је да је пунопаљае кад се ожени, макар немао више од 18 година! Утврђене доби за пунолество није било, него• се узимало онабо од прилике, кад момак сазри, да је тада и пунолетан !

Што год кућанин ради у такој кући, у такој задрузи, то све бива за кућу, за сву задругу. У. Сврљигу можда п нема задружне куће, из које не оду по један или и по двојица кућана у варош на. разне службе, или ма куд у печалбу; и што год ови. зараде, то све тиљу кући, јер за кућу и служеи раде. И што који задругар улови, за кућу је уловио! А ако што добије на дар, или нађе пчеле, или што привреди, не'напуштајући кућанскога посла — то је његова особина!

1 Саветска У 3959 од 1897. 2 Јован Ђак, стр. 42.