Godišnjica Nikole Čupića

26 ЗАДРУЖНА КУЋА НА СЕЛУ гар свој део, на случај смрти, завештава кому. хоће ! !

Бива да се,задругари поделе, и обележе што -· је чије, па стоку и некретне ствари | узме сваки себи, а непокретност остане и даље заједничка, докле им је воља. | У нишкој околини бивало је,:да задругарп, по свршеној деоби, оставе недељено оно добро. које би изгубило цену, кад би се деобом раздробило. Тако имање или обрађују редом : једне године један, друге године други, а треће — трећи; или га даду неком под закуп, па закупну цену деле међу сеобом»

Бивало је да се задругари поделе, и сваки свој "део узме па, доцније, удари помор, те неки остане самохран, или буде рат: онда се они опет са стуну у задругу, као што су били пре деобе.

У новим окрузима гна се за случај, где се деоба · задруге учинила за то, да се из заједнице истисне за другар кога други мрзе или што је лењ, џандрљив, или пма другу какву ману. Пошто се поделе, и сваки узме свој део, онда се једнога дана сви, осем оног мрзана, састану, имање слоју и уједине, а он сам остаје одељен.

Кад је реч о деоби задругара, да речем нешто и о кумству. Позната је жеља и молитва у. Срба: „Пријатеље добијати, а кумове не мењати!“ И тако једна рођа може другој кумовати од незапамћена, времена. Али се породице множе и оне што кумују. и оне којима се кумује. Кад се браћа деле кућом и имовином, онда они и своја кумства поделе, па то јаве и кумићима: да знају који ће кога звати, кад дође потреба. Деобу кумства обично учини отац,