Godišnjica Nikole Čupića

~) с"

КУЋАНИ — ЗАДРУГАРИ

том, у тишини се зуцка, и верује, да су њега задругари осудили и — уморили !!

Ко буде путовао по Србији, нека, нарочито на западном крају њеном, да ухо 'на таке говоре и разговоре, па ће чути такав глас о једној веома ведикој и високо цењеној задрузи!!...

Да неодељени задругар, који нема од срца порода, још за живота, свој неодељени део завештава кому након своје смрти — не знам случаја; али знам да бездетан задругар, за живота свога, узме дете кога својега брата, или рођака, или баш и туђега човека; па то дете подевојче гледа и пази као и да му је рођено његово, и оно му се, после смрти, | сматра као наследник.

Ако „је дете подсвојче род своме поочиму, днда нема никаквих обичаја при свршивању тога чина _ усвајања, него само поочим и помајка то своје подсвојче призивљу, пазе, одевају, ките, и, сваком приликом, називљу га својим чедом, те се тако то усвојење разазна, и уважава. А ако је дете од другога рода, онда се чин усвајања врши двојако: Негде поочим оно дете, које жели узети под своје, провуче кроз ногавицу од својих гаћа, па се то узима, као да му је и од срца пало! Негде опет човек и жена, који немају порода, узму дете које желе усвојити, одведу га у цркву, и ставе преда се тако, да дете својом десном ногом стане на леву ногу поочиму, а левом ногом стане на ногу десну жени помајци својој. И док они тако стоје, попим очита молитву на усињење. И тим је чин усвојења, свршен !...

Из нишке околине јавише ми да је онамо бивало случајева у задругама, да бездетан задру-

)