Godišnjica Nikole Čupića

ЖЕНЕ У ЗАДРУЗИ 37

од онога новца, којим ју је мужевља кућа даровала на прошевини !

Ако жена умре без порода, овај њен накити наниз остаје њеном човеку, који га даје другој својој жени, која је првој подруга, мањ ако је прва жена на самрти наредила другојаче.

Данас је у жена мање наниза, него што га је било у пређашња времена. Има људи, који осуђују овај обичај, по ком жене и девојке носе на себи новце, који би били кориснији да су у промету, него што служе као украс. Тај сав наниз припада оном чељадету ком је дат, као потпуна његова својина. Без пристанка тога чељадета нико нема права тај наниз од њега узети. Потврда за то има без броја, али ћу ја овде навести једну која и иначе заслужује да се чује.

Покојна Госпођа Јока, мајка сада већ преминулога песника Љубе П. Ненадовића, говорила је о том овако:

— Није ружно што“ чељад има тај наниз. У невољи, ти новци могу да буду свој кући голема помоћ. Памтим ја, продужава Протиница : — док сам још била у првом дому, у селу Раниловићу, да једном дође гладна година. Наша кућа поједе сву храну што је имала, и потроши последњу пару, купујући жито и сено. Кад неста хране, несета новаца, људи се у нашој кући ужурбаше; ни у кога се нема узајмити, јер сви трпе глад, и сви су у једнакој неВОЉИ. Онда наши људи договорише се, и зовнуше нас жене и девојке, па нас упиташе:

— Хоћете ли нам дати, свака свој наниз, да се изхранимо ми и стока наша, па, Боже дај здравља, _ док година роди, прво ћемо вама све вратити што смо узели •' |