Godišnjica Nikole Čupića

256 | 0 ГОДИШЊИЦА

Све се то слегне са свих страна ту, „на панађур“. И онда настаје весеље. (Најлепше се проведу ако нема,

Турака, јер се понеки од њих прикрију у жбуњу крај

пута, па пуцају, кад мимо њих пролазе сељанке. Разуме се, у ветар пуцају, али се женске препану па им песма изумире на устима).

Свака сеоска мома овом приликом носи поврх главе пребачену белу, танку, скоро провидну шамију, „тулбен“. Па ако се који момак из другог села загледа у коју, пошаље своју снаху или коју другу женску од родбине — само не мајку и сестру — те јој тулбен помери с главе на десно раме: то је знак да се је неко у њу загледао и њена се евојта одмах распита, ко је и какав је то момак.

Онда настаје шала, смех и задиркивање. Нарочито ако се ту десе какви весељаци, искупе се око ње, па јој запевају :

0ј дигни си, мало моме, тулбенче-то,

Да ти видам, мало моме, бело лице. —

И да видиш, лудо младо, вајде немаш:

Моје лице, лудо младо, продадено,

Продадено, лудо младо, вересија.

0] дигни си тулбенче-то, Да ти видам алтан-чело. И да видиш, вајде немаш: Моје чело продадено, Продадено вересија.

Иза Де

Све се тако поређа: гајтан веђе, црне очи, медна уста, бисер зуби, кајмак грло. У средину оних стихова које младић изговара умећу се речи: „мало моме“; а у оне којима тобож девојка момку одговара, умећу се речи: „лудо младо“. И све је „продадено вересија“. .