Godišnjica Nikole Čupića

|8 ВУК КАРАЏИЋ И Н. И. НАДЕЖДИН

Међу тим, сва породица Кнежевића дође овамо да нас испрати. С плаивазом и записном књижицом ја седнем међу њима, да бих покупио и побележио све појединости о садашњем правом стању те породице. Дано ми је казивао више од свих осталих. Он је био и најстарији и знао је више но сви остали.

Дође време да полазимо. Димитрије Максимовић поклони Омчикусу нашу медаљу у спомен откривања Александровскога Стуба у Петрограду. Омчикус је био блажен од радости, и показиваше медаљу командиру Удбинске Роте који беше дошао да учини своју пошту гостима. Омчикус му говораше: „Волим ово сребро него гору злата !“ с

Дано и Паво Кнежевић изјавише жељу да нас испрате до ноћишта, које је, по путном распореду Омчикуса, назначено било у Кореници. Капетан, главни командир роте, не само што то одобри, него још похвали њихову ревност. Они одмах себи оседлаше коње.

И ево и последњи часови растанка. Свак је био потресен. Са сузама и добрим жељама, међу. многим гледаоцима који су дошли из радозналости, ми седосмо на кола. Пуно сам уверен да ће похода наша у овом месту остати незаборављеном епохом не само у Мутилићу и на Удбини него и у целој оној околини.

У првоме селу које смо прошли, у Јошанима, дочека нас жена, извештена, на сваки начин, из Удбине. То је била удовица Максима Кнежевића, сина Симина, рођенога брата Максима Димитријевића, од којега не оста мушкога потомства.

Вис који се зове Каменита Горица прешли смо под силним пљуском кише, који нас је нагнао да намакнемо кров кола. Ту се свршавала Личка а почињала Оточка Пуковнија. Тако смо прошли и село Бело Поље, где се находи главна команда Белопољске Роте. Дано и Паво јахали су уз кола огрнувши се кабаницама.

У сами сумрак стигосмо у Кореницу, у којој је главна команда Кореничке Роте.

7119 јуна. Сутра дан смо се опростили с Даном и и Павом који су нас још једанпут опоменули на Омчи-