Godišnjica Nikole Čupića

126 ГОДИШЊИЦА

чене, тупо и безинтересно зуре у далеко и једнолико приморје мекленбуршко. По којп би човек немарно окренуо главу на наш брод, по нека женска наперила доглед, да га опет одмах спусти крај себе на прозор. Чинило ми се, п кладио бих се, да је целом том свету | дуго и досадно у овом немачком морском купатил... Неколико минута још, и ми се приближисмо кули свет- лиљи, на самом крају обале, уз коју смо бродили. Немачка застава на врху катарке поче живље лепртати, а конопци од катарака и других мотака стадоше при врховима ударати једни о друге, и пупкати. Капетан звизну у пиштаљку, што је значило неку наредбу ма- ломе и осталој послузи на лађи, и баци поглед на крманоше. Ови снажно навише точак на леву страну, па га после неколико секунада пустише да се чегрћући врати у нормалан положај. Брод сави на десно, па се брзо обрну на лево, да обиђе кулу, и — поче поигравати. Јак, свеж поветарац дуну, цела се кордажа на лађи стаде трести од врха до дна, некакви капци заклопараше. Мени заста дисање и притиснух руком шештр да не одлети. Излазили смо на море. |

Лево од нас протезала се бела песковита плажа, на којој су подигнута купатила. На малој узвишици —

дини —, одакле се плажа благо спушта, видех неколико хотела с пространим верандама и неколико лет-

њиковаца снабдевених балконима. При изласку из џри- % станишта поздрави нас клицањем једна гомила момча- | дије п девојака, која се ту близу брчкала у плићану | морском, а с плаже и веранада махали су нам неки рупцима. Десно се на далеко пружила мочарна раван и ниска, пуста обала; а пред нама, у недогледном пространству, беше пукло дебело море. Било је мирно и _ сиво. Вали његови, које је отуд, с пучине, догуривао _ лак ветрић, јуришаху у пријатном жамору к обали, . достижући и прескачући једни друге; а они што их наша лађа среташе пљускали су око бокова њених, и разбијајући се у млазове од капљица, ускакали по кад- кад и на саму палубу лађе. Сивим су небом пловили | облаци као растресени откоси и пластови с џиновских ливада, и промичући испод сунца, час нам га закла- њали и бацали на море своје горостасне, плаве сенке, а час пропуштали зраке, да у одрешеним сноповима

2-- 8