Godišnjica Nikole Čupića

ПА Де, 77. О ЦИГАНИМА У КРАЉЕВИНИ СРБИЈИ

а 5у

изучених правих шлосера, иначе су ковачи сами Цигани. М. Ђ. Милићевић у својој Кнежевини Србији“) на неколико места напомиње да Срби сматрају да је ковачки занат недостојан и стидан њих, и да искључиво припада Циганима.

И алат којим овај занат Цигани раде врло је прост и сами га граде, а састоји се из: мехова (пишотај, наковња (амуни), чекића (сиври), клешта |(силави), прскалице |кишња, вратула), длета (сецало), зумбе (8"мбај, ћускије (ћуски), малог ашова за чишћење вигња |жего) и јеге (јерниј.

Радионицу Цигани награде врло брзо. Ископају за ватру у земљи малу рупу коју они зову виња, вигањ. Поред вигња направе мали зид у коме оставе рупу (Фурња) да кроз њу дувају са два меха, тако да док један мех дува, други се пуни ваздухом и обратно. Испод вигња забоде се у земљу труп од дрвета иу њега се утврди наковањ. Поред наковња седи Циганин) а Циганка или које млађе чељаде дува у мехове док се гвожђе не усија. Кад се усија Циганин га вади. из ватре и кује.

Ковачки занат Цигани врло воле и високо цене.') Вигањ је за њих светлиште. Цигани клинчари, мухамеданске вере у Алексинцу у очи свакога петка око вигња и наковња лепо почисте, алат доведу у ред, па онда на наковњу пале по једну лојану свећу, онако као што Срби пале кандило по својим домовима у очи празника. Један ми Циганин ковач у Алексинцу једном говораше како су наковањ, раоник и јеванђеље бара-

брвнарице у којима стоје вигњеви и ковачки алат и у којима по који задрутар који зна ковачки занат ради ковачки посао. Но ковачнице су сад већ и тамо ретке зграде. (Ибар, антропогеогр. проучавање Р. М. Илића, Срп. Етногр. Зборник, књ. У! стр. 590.).

ђ) Кнежевина, Србија, стр. 115, 160, 921.

>) У срезу јасеничком у округу рудничком верује се, да кад је Србин ковач, ма како да је вешт не може никако ја седне, нити да се намести тако зтодно за ковање као Циганин.

3) У српској народној приповетци „Циганин цар“ прича се ово: „Кад је у стара времена био допануо ред Циганина да за годину дана буде цар, наредио је да му донесу у царски конак мијешнице и наковањ и врећу ћумура, које је он спремио у једну одају и сваки дан јутром и вечером ходио те гледао и вазда уздишући говорио: »еј мој лијепи алату, лијеп ди си, а залуду ли си; но доћи ће вакат опет иншалах да се мој занат и мој алат састану...“ (Вук Врчевић, Српске народне приповијетке понајвише кратке и шаљиве. стр. 89.).

ТОЛИТИКОИПА ХУОТТ 29