Godišnjica Nikole Čupića

338 ГОДИШЊИЦА

бар. Ни за живу главу неће Циганин сести на наковањ. Колика су светиња вигањ и наковањ најбоље се

види из тога што је заклетва на њима најтежа. Кад.

се Цигани међу собом пру, онда се куну на наковањ.

Онај који се куне пољуби наковањ и рекне: Темарелма

акова муни, ако сињум банго! (Да ме убије овај наковањ, ако сам крив). .На наковњу се куну и жене. Му-

жеви том заклетвом испитују верност својих жена, јер

су уверени да се неће криво заклети. — До пре 140 година у Алексинцу кад би општини или кмету ваљало да сазнаду од Цигана истину клели су их на наковњу

овако: Онај који је имао да се закуне преврне своје

гуњче наопако, па му метну на наковањ соли и хлеба, а он се поклони, пољуби наковањ па онда со и хлеб и рекне: Тако ми наковња соли, и хлеба говорим истину! И овим је заклетва готова. — Циганин се на "наковњу неће криво заклети, јер би, ако се криво закуне, био оштро кажњен: убио би га чекић, изгорела би га ватра из вигња или би му се друго какво зло догодило.

Ћумур за ковање (ангар) граде Цигани сами. Тога ради отидну у планину, па ископају рупуи у њу метну здрава (не трула) дрва, па их онда запале. Кад сва дрва добро прегоре, онда поквасе штуп |то је са свим ситан ћумур, који је иначе неупотребљив), па се тим мокрим штупом жар са свим покрије. За тим се причека '/, сати па се поваде недогореле главње. После кратког времена жар се промеша и опет покрије мо-

крим штупом; мало после опет се тако учини док се.

жар са свим не угаси. Кад се угаси очисти се гранчицом од дрвета или метлом од пепела и носи у џаковима кући. Труло дрво се не сме употребити, јер не може лако да се угаси. Ћумур граде Цигани и за своју потребу и за продају.)

Има Цигана ковача који се баве само ковањем клинаца (крај за коњске потковице. Они зову свој занат урди бути |ситан рад). Њих Срби називају клинчарима. Ови Цигани продају израђене клинце потки-

вачима |(налбантима) а и држави за поткивање војни-

чких коња. Но они у свему раде као и ковачи.

1) Срби ћумурџије граде ћумур друкчије. Види о томе „Караџић“ за

1899. год. стр. 54—58.

4 1