Godišnjica Nikole Čupića
ПИО РА Пир Уа Ио А “ ", ПИ оу Ебу му Њу :.~ а » уп РРА 5< > - | :
,
ЖУПА КОНАВЛИ | 359 устао против уступања Конавала Дубровнику, како се из једног извора разабрати може.' Прво задобише Павла, Радиновића „кнеза конаваоског“ за кога дубровачки хроничар вели да је био „љубимац босанског краља,“ па преко њега настојаваху придобити и краља Дабишу; али се чини, да се овај није дао придобити, нити дати пристанак, да се тако плодна жупа одцепи од Босне и уступи другоме, ма да је остао за кратке своје владе
"увек добар пријатељ дубровачки. 26 Фебруара 1395 г.
писаху Дубровчани својим поклисарима у Угарској да умоле угарског краља Жигмунда да би их препоручио моћном босанском властелину Хрвоју Вукчићу, да се овај заузме код босанског краља односно Конавала." Жигмундо је изјавио, да ће учинити по жељи верних му Дубровчана и препоручити их Хрвоју. Међутим сеп- · тембра 1395 г. умре краљ Дабиша, а на престо босански, по вољи босанске властеле, ступи Дабишина жена
Јелена. Идуће године, пак, диже угарски краљ иг-
мундо војску и пође на Турску. Код Никопоља догодила се она знаменита битка, коју је у корист Турака решио Стеван Лазаревић са својом коњицом, битка, у којој је Жеигмундо до ноге потучен био. После изгубљене битке, он се спасао бегством. Побегао је на млетачкој лађи низ Дунав, изашао на Црно Море а отуда преко Мраморног Мора стигао у Дубровник. Ту су га
·" Дубровчани необично лепо дочекали, обасули почастима
и ларовима, како је то доликовало његовом високом чину. Задовољан оваким дочеком, краљ жигмундо одликује кнеза дубровачког, Марина Растића, орденом. златне мамузе с колајном, па му дароча још пар златних мамуза и сабљу и објави да та част прелази на све будуће кнежеве дубровачке. Тако исто краљ доЗВОЛИ републици да може ковати сребрни новац с његовим ликом.“
Али практични Дубровчани жељаху добити реалније користи, жељаху да од краља добију нешто земљишта у о БИМОрју: да на тај начин рашире своју
! Растић стр. 175.
2 На истом месту.
8 Када Југ. Акад. стр. 214 у прим. -
Ае Рочјеве Ппђгоуаске Верибђике у преводу Ивана Стојановића стр. 6