Godišnjica Nikole Čupića

ЖУПА КОНАВЛИ 365

сланици касно стигну у Угарску: Остоја се са игмундом већ измирио био. При томе измирењу за Дду" бровник је уговорено било само толико: да му се врате сва пређашња права и трговачке повластице, које је у Босни имао, а Приморје да остане Остојино, пошто се нашло да су Дубровчани криви што су примили у свој град Остојина одметвика. Павла Радишића, који је био главни узрок рату.) Глас о томе запрспастио је све у Дубровнику, те се настане свим силама преко изасланика у Угарској доказивати Жигмунду као потпуно неосновано и измишљено да је рат проузроковао Павле Радишић. Из Дубровника се пошљу чаки писмени докази, из којих се јасно могло видети, да је рат изазвао сам Остоја, у намери да истргне Дубровник испод угарске заштите и себи га подчини. Односно Приморја, посланици су се имали позвати на писмене уговоре између Остоје и Дубровника по тој стври. Наређено им је још да Жеигмунду покажу некаква два писма, која је Остоја писао Дубровчанима, у којима се. "говори против Жигмунда.)

Напори Дубровчана не осташе без резултата: Жигмундо, убеђен у оправданост њихових тужаба и њихових захтева, одлучи да им се врати Приморје па ту одлуку саопшти краљу Остоји и нареди му да је изврши. Али се Остоја на све то невешт чинио, па је, шта више, почео своју војску према Дубровнику појачавати новим одељењима.) Видело се јасно, да и не помишља на уступање Приморја. На то Дубровчани склопише савез с Хрвојем, коме је циљ био да се Остоја збаци с престола. Уговор о савезу склопљен је између Хрвоја и нарочитих изасланика опћине дубровачке и потписан у Звечају 15 јануара 1404 год. с овим текстом: „Ми, господин Хрвоје, по милости Божјој славни војвода сплетски и велемоћни велики војвода. краљевства босанског итд. и ми кнез, властела и сва опћина Богу љубимаго града Дубровника обећавамо једна страна другој и тако стависмо и сложисмо сви заједно бити против краља Остоје на БВНЕОНИ погибију и расуће и прогнање ван краљевства.) У уговору се

1) У истом делу ст. 151; Растић, 206 ст.

8) Растић ст: 07. +) Мопишепба Бегђ, ст. 252.