Godišnjica Nikole Čupića

ПЕДАГОШКИ КЊИЖЕВНИ РАД М. Ђ. МИЛИЋЕВИЋА 7

Анђео у Џаланци, по Жану Масу, стр. 11;

Школица за грађанска права и дужности, 16 — на стр. 288, и

Галебова стена, од Жила Сандуа, 16 — на, стр. 264.

Не мислимо говорити о свакоме од ових дела, јер су она, као што видесмо, већином преводи и позната у књижевности нашој. Али је ипак потребно, да се на некима од њих задржимо, те да видимо главне погледе пишчеве на ову струку. То су „Недагогијске Поуке“, „Школска дисциплина«“, „Историја Педагогије“ и „Село олоселица и учитељ Миливоје“.

Ж

Педагогијске Поуке су најстарије самосталније педагошко дело Милићевићево. Пун је натпис њихов „Педагогијске поуке за родитеље и учитеље и све пријатеље народнога образовања“, с мотом: „Људи без школе били би оно што би биле тице које не умеју да лете, или рибе које не умеју да пливају“ (Тишер) и „Човек само васпитањем постаје човек“ (Кант). Али и овде не треба од Милићевића тражити велике самосталности п оригиналности. Он и сам у „Пријави“ (предговору) каже: „Дужност ми је још да поменем овде с великом хвалом имена славних писаца: Ролена, Димушела, Терија, Бароа и др. чијим сам се списима помагао при састављању ових поука“. А кад читате ове поуке, пред вас излази Француска педагогија не само садржином својом него и стилом својим. У осталом то је и сасвим природно. Милићевић, као што рекосмо, нигде није слушао Педагогију него је потџун самоук у њој; и сада, када му је пала у део улога да уређује један педагошки лист и да даје читаоцима педагошке поуке, он иде у туђу књижевност и ту бира оно што му се свиди па га пресађује у нашу градину, дотерујући га за наше прилике, према нахођењу своме. И, ето, ово је нахођење његово. А како је оно засновано не на каквој теорији или научној системи него на здравој, природној и ничим непомућеној логици, то је оно свуда у главноме и правилно.