Građa za istoriju ustanka i ratova 1875.—1878. godine

5

je кнез Никола, преко графа Игњатпјева, код Порте за овај случај учинио представку, и предложио Слободан повратак бегунаца, валија je одговорио великом везпру, да се ово исељавање има приписати искључиво ровењу руских и црногорских агената. У то доба д-р Кечет je познао Осман-пашу, доцнијег јунака са Плевне, који je тада био у Сарајеву командант дивизије и председник војног савета. Осман-паша je својим исправним држањем, часношћу и правичношћу брзо задобио опште поштовање. Приликом лицитација за војне лиферације, он je отворено протествовао против утицаја Дервпшпаше и изјавио: да такве уговоре на штету државне благајне неће никад потписати. У исто време храбри ђеперал телеграфски поднесе тужбу министарству војном против Дервиш-паше, захтевајући премештај, пошто му није било могућно под овим служити. Запета, он je ускоро одавде и премештен. Крајем јула 1875. године устанички покрет у Херцеговини узе врло озбиљап вид. Све хр.тшћанско становпиштво из околине Невесиња бејаше наоружано и у планине одбегло, са чијих су врхова гореле велике ватре на узбуну. У овој невољи мостарскп мутесариф посла једну мирољубиву комисију у Габелу. На челу њеном био бускуп фра Анђео Краљевић. Сав je овај труд остао без успеха, чему je великим делом крива и та околност, што су мостарски мусномани опљачкали и у прах и пепео претворили сеоце Дрешковић код Метковића, а то je устанак понова подстакло. Beh почетном августа 1875. године стигоше у Мостар делегирани консули и то Холмсе од стране Велике Британије, барон Лихтенберг као представшие немачке царевине, Јастребов за Русију, генерални консул Васић за АустроУгарску, Дозон за Франпуску и Дурандо за Италију. Барон Лихтенберг и Јастребов били су познати као отворени словенски пријатељи, Дозон и Дурандо нагињаху у тајности српским тежњама, Baciih се држаше неутрално, аједипи je туркофил био Холмес. Одмах по доласку консули се корпоративно упутише Лукавицп у логор устанички, али сви покушаји за посредовање у доброј намери разбише се о одлучпост, са којом се устаници позиваху на своје погажено