Građa za srpsku istoriju našeg vremena i životi najznatnijih poglavica ovoga vremena

У!

тога одговорити на питање : како да распореди све ове и многобројне и разноврсне расправе и чланке о српском језику и правопису, писане или самостално или поводом чијега туђег списа. Можда ће

се коме учинити да би било правилније издвојити и засебно штампати оне граматичке, ортографске и литерарно-историске радове, које је Вук писао самостално и који не стоје у врло тесној вези с чијим туђим (особито противничким) радом, а засебно оне, у којима је главно критика туђега посла или одговори и полемика с доста великим бројем његових противника. Али се таквој подели веома противе ова два разлога: || што је за многе послове тешко одлучити која страна претеже: чисто граматичка или полемичка, 9) што, баш да се то и може учинити, опет ни један ни други део не би чинио целине, и што би се ради разумевања кога било места из првога морало загледати у више места другога дела. И сама природа ових послова је таква, да се они један у други преливају, да су једни од других нераздвојни: тек у заједници разгледани, они могу показати какав је био у истини развитак Вукових погледа на ова, за постанак данашњег нам књижевног језика пресудна, питања: о српском народном, о црквеном старом словенском и руском словенском језику и њихову правопису, 0 10– треби да се узме овај или онај српски народни дијалекат за књижевни језик, о природи и изговору ових или оних гласова у народном језику и њихову уношењу у књижевни, ит. ди Т. 4. Одлучивши се пак на овакав само хронолошки ред. потписани је, по љећ показаној основи, начинио три одељка у том реду, као три карактеристична периода') у свем пословању Вукову на овом пољу. Први обухвата списе рађене у времену од г. 1814. па готово до краја 1818. почевши дакле с „Писменицом“ па завршујући с другим одговором „господину — ц—-“ у ком се износе мало јаче и отвореније) главни разлови за реформу, у „Српском Рјечнику“ потпуно изведену. Рјечником се почиње — други период, што обухвата време од г. 1818. па до краја г. 1885. или до почетка |836.: из овога су периода Вукови списи, у којима нема више колебања у основним питањима данашњега правописа (уведено ј] и начињена три нова слова, а избачена сва стара српском језику непотребна, па међу њима и слово х из српских речи.

4. Орпски Рјечник и Пешеећ-зегзећез Муобегђисћ ;

5. Граматички и полемички списи (о српском језику и правопису) ;

6. Преписка Вукова и друге ситније ствари.

1) Њих је истакао и разлоге за то изнео Армин Павић у својој расправи „Вуро Даничић ит, до у 11. књизи „Вада јисто:!. ааа, гпап. 1 типјет.“ у Затребу.

де вв а нинсн