Građa za srpsku istoriju našeg vremena i životi najznatnijih poglavica ovoga vremena

===

ПИСМЕНИЦА СЕРБСКОГА ТЕЗИКА

чима: „УУ Шкоштеп егзђе ветђавеће Стататаанк тњ сугвећеп Геј«ето! Џоа злуенпа] зуШкотатеп, давв Фи сефтеџ пасћ дег Веде дез стешетеп УМојкез азибевсћмеђеп Њаае Одмах за тим помиње Вукову посвету (па и сам захваљује) архимандриту Мелентију; укратко излаже Вуков предговор, па му разбија наду, да ће учена друштва поставити правописна правила; хвали начело: „пиши као што говориш“, због чега црквени (словенбки) језик треба да остане у свом светом кругу, а Срби (као што већи Руси раде) да пишу својим народним језиком; тога ради и правопис треба допунити и поправити;: не одобрава спајање слова д, љ,н 6 %, па ни облик слова 6; говори о потреби слова ј; жели српском правопису идеално савршенство; мисли да би Вук могао радити и српски речник, нада се да ће ова граматика доживети друго издање; хвали Вукову прецизност и енергичан стил у одбрани чистога српског језика од списалачког (градског, црквенословенског и т. д.) кварења. Друга половина реценсије има 24 тачке, у којима Копитар или исправља по коју погрешку Вукову или му даје потребне савете и упуте, како ће и боље израдити ново издање ове Пиеменице и иначе се усавршити у послу граматичарском.

4. Први јавни одзив у српској књижевности о овој првој српској граматици налазимо у Давидовићевим „Новинама Сербскимђљ“ за 1815. у Видаковићеву одговору на Вукову реценсију „ У самл. КОноше“, на стр. 939. тај одговор види даље у овој књизи на страни 90.

5. Као друго издање „Писменице“ може се узети Вукова „Српска Граматика“, штампана пред „Српским Рјечником“ 0о4 1818. г. (на страни ХХХ — 0ХХ 1), коју види даље у овој књизи под бројем ХИЈ

Фе ав--е—-