Građa za srpsku istoriju našeg vremena i životi najznatnijih poglavica ovoga vremena

Ј. СТЕЈИЋ О ВУКОВУ ПРЕВОДУ „НОВОГА ЗАВЕТА“ 583

умрвши, одведавши, казано старима, пророчки, праведнички, ученички, свештенички, благослов, благодат. Колико бе се 1оштђ овави рфчт, ков се такође у „простомђ народу“ или никако не говоре, или ако се ков ОДЂ БИ И говоре, а оно 1 редко и то напвише само они употребливало, кон кнђиге читао или кон 'су што одљ кнрижевника, мирски или духовним, научили, колико бер се, велимљ, јоштђ овакове рфаи нашло, кадђ самђ ево мало далђ и то готово на првеш погледђ јоштђ и ове спаз1о: доброљубив, недостатак, поучење, звање, уништен, надговорљиве ријечи, срдачни савјети, похвала, лукавство, употребљавати, обличје, пристојни, уништити! Ово е, као што видишљ, пуна стотиница преко онњм иЂговм сто и осамдесетђ рбчи, ков е онђ самђ у овомђ предтовору подђљ онммљ тронкимљ числомљ редомљ навео. — Кадљ в тако, то в г. Вукљ, како л меелимђ, могао да не каже цифрама, колико ве онљ ОДЂ ове, колико одђ онш рфин, коп у нашемђ народномљ взнку не'ма или ков нје чуо да се у нашемљ народу говоре, употребјо; за нђга самотђ бело 65 сваколко мало лћише, а за насљ доста, да 6 само реко: „ја сам се трудио, да мој пријевод Новога Завјета буде што је могуће више и нашијем чистијем народнијем језиком,“ и зато самђ само онолико Славенски, одљ Славенски посрблвив и начинђивг рфчи узео н с „народнијем ријечима помијешао,“ колико самђ за то потребе и нужде · имао, а нимало и нипошто више. Ме бе му то вђровали, ерђ знамо, да 6 ОНЂ ЧОВеЕљЉ, кон и жели и зна, оно што узме писати, чисто и добро србски написати, и кон безђ праве нужде неће никакву необичну ну народу Јоштђ доволвно непознату рђчђ сљ народнешљ рђчима помћшати. Па ако бег после у томђ нђговомђ преводу и нашли, као што донста, налазимо, такове рђчти више одђ сто и осамдесетђ, мг му то нимало небег замђрили, нити бр казали, да 6 онљ тимђ нашљ езнељ „кварјо;“ него 664 ово одђ прилике рекли: Г. Вукљ е Новмх Завђтф, као што смо се томе и надали, на правеш србекаи езмкљ превео. Има истина у овомЂ вфговомђ преводу и славенски и новоначинћние рит подоста, као што му и слогђ езшка нје безђ вешега полета и безђ неки, у простомђ народу 1оштђ необичне израза; али са свимљ тимђ опетђ ве овак езмељ прави србски, ако и нје посве или чисто говорнљи! взвтвљ. МЕ видимо добро, да су му све ове рфчи, ков нису „народне“ него „ЕНБИжевне,“ потребне и нужедне биле; ербо знамо, да се ни „Новми Завђтње на сами товорини езмкђ нашега простога народа, дакле безљ помоћи овакове рфчји, не може никако превести, и да писменост сватда, па ако "ће колико лављ бвти нђниђљ предметђ, „народни езмкљ“ диже на степенђ кнрижевнога достоннства, гди онђ показув и мора показивати више снаге, сљ прибавкомђ нове или кнљижевнеи рани и више лђпоте, сђ додатвомђ писмене углађености слога, него колико и вднен друге у устима пука или простога народа има и имати може.

4) Г. Вувљ каже за: свов „Олавенске“ рђчи, да су оне такове, „које се у нашему народном језику (!) не говоре, али се ласно могу разумјети и с народнијем ријечима помијешати,“ а за оне СОлавенске „посрблђне“ и за „начинфне“ вели: „највише овијех ријечи казао би овако и најпростији Орбин, само кад би му затребале:.а може бити да ихи говоре.“ Добро; и то "ћемо му драгтоволђно вђровати! Али 'оће ли и Оонљ одселе тако добарђ бмти, да другомљ брату СОрблвину, ком се

31"

12 Њ

го сл