Građa za srpsku istoriju našeg vremena i životi najznatnijih poglavica ovoga vremena

њим варира жеге тиофењ ве тен ак

РЕЦЕНСИЈА ГИ Ш КЊ. „ЉУБОМИРА У ЕЛИСИУМУ“ 128

нђговогђ ортака; како су имљ одредили врјеме кадљ ће се узети, и сљ каковимљ су нестерибнјемо чекали они то врјеме; како се тап момакљ удавјо, сљ ладђомљђ за едно; како су они потомђ пропали и остали подљ великимљ дугомљ; како е Даскалљ Парменјонђ изљ Авине дао ибномљ оцу новаца у занмљ. „Кадљ ад пошште ме отљђ моихђ родитедеп за жену! пусти ми отацљ и стара мало у ушеса, п кажу ми, да не 66 само н, него и онп поредђ мене сретђни бнли. Истина, велу ми, да е онљ старђ. и нје твол прилика, но человђкљ е добарђ, 60гатђ, и нигда се женјо нје, нити има кога. Поживишље ОНљ КОЈО годину сљ тобомђ, и оставитђе намљ толико богатство, поредљ когљ потомљ мотбитљешђ себи по воли млада мужа, узети“ (— морални лоди! —) и тд. „Тисусе моћ! помнслимђљ у себи како тљу = овако млада, кол ни 19 годину совершила нисамђ, поити за Старца, кои ми дђдађ може бмти! — Тошњ ко тому ружна лмодина! — 1 да попдемђ, кол самђ се по смерти могђ лобезногђ Куртлла заклела, да села нигда ни за кога, буди тко ово, богалђ, лбиђ, младђ и шта му драго, удати нељу. — Л мужески полђ лобимљ, као и свака мол друга што лобити мора, ово е намђ отђ природе; само е Естество на умноженје и содержане рода человђческогљ ову лобовђ, овни свашеннђиши дарђ у сердца наша улило, да ме лобимо мужке, и да они гину за женскимђ: обаче“ ит. д. „Светозарђ, кои 1о внимателно саслуша, поболе чисто на сердцу о овоп прекраснои дбвице, о овоп мудром матери будушом, коеи шасте отриче да мати! постане! —“ Како е она, казала да е „наумила животђ у нерушимомљ дбвству, и цђломудремно провести;“ и да ће побдћћи у свјетђ, ако е се родителђ не окани, а Светозарђ 10П казао да додђе управо нђговомљ оцу и т.д. Како га е Мелиса, послте ручка, извела на пртеки путђ, и како 1оп е казао на растанку, да онљ иде, али да мисао нђгова при нрон остае, и да не носи са собомљ оно срце, кое Топ в донро: а ноо то удивило и рекла му, да в 0онљ „ош дђте, дцвђтђ неразвјенђ,“ и да бн она волфла мртва остати предљ нфговимљђ очима, него да онђ, „младит веселе нрави, трезвенђ и разуменљ,“ чревђ нђ печаленљ постане, а лагано у себи: „о небо! на кото тђе другу мојо то цастливо жребје пасти, вол пе блажене часе у нфговн лобовнн 06ишлими брошти“ (— то е као онаб што е викао: оди не ћу ти ништа, оди! а (полако) адно ти га ти нећу! да ми те е уватити! —) ит. д. Како су се полобили и растали. —

464