Hanoar : list jevrejske omladine Jugoslavije

Pavao Werlheim, Veliki Zdenci: Uoči kempa.

I. Plamsanie i stvaranie.

Iznaipriie ie zasiala nad našim obzoriem i dejia — Drva slika. Rađalo se neko novo, daleko svijetlo, koje se sve više i više bližalo i polako obuzimalo maše biće. Kadgod bi se iskra sukobila s čoviečimi srcem, nastajala bi borba. Uzburkali bi se talasi poput onih na pučini. | bilo ie toliko borba, koliko srdaca. Talasi se SsmniTiše, a ideia osta pobiednica. Iskra obuze svo naše biće, i mi stupismo u službu ideji: srcem i umo!. "To su bili prvi časovi: zanos, plamsanie, dietinie doba. Niiesmo znali, da ie to naizamamnije doba našega života u idel, ali smo duboko osjećali, da smo nečim omam-=– leni: obuzimao nas neki sladak opoi. Sve zapreke nestaše. Svrhe, ostvarenia, konačni cili, sve biiaše jasno i bez muke izvedivo. O, da ie to doba plamsania mosloc dulis potraiati? O da smo rasplamtieli ogani naše mladenačke duše iače priliubili ideli!

*

Ali iao onima, štono Su iače liubili opoi od ideie. Opoi ie prolazio. Nestajalo ie velo ideje, njem kristalno-raskošni plašt. Ideia ie golicala. Onima, što liubliahu opoi iače od ideje, ispade iskra iz srca. Niihovo srce osta za nas prazno, udaliiše se iz naših redova. A mi smo se iače priliubili uz ideiu. Došlo ie drugo doba, sviesnije. Zapreke su postaiale iasniie, trebalo ie smišliati sredstva, metode, sisteme. U taj se čas rodio pravi pokret — pokret rada. Ali ne mislite, da smo otada zauviiek ostali bez zanosa. Čuvaimo se toga! Samo što ie ovai naš potomli ZallOs različit od onoga prvotnieZa. Ono ie bito u mnogom VvaTaVo. Ovo ie istinito. Onoga ie izvor Dio u prevelikoi čežnii, ovogsa u istinskoi ekstazi, u naslađivaniu nad stvorenim i želinoi nadi u buduće stvaramie. Svaki uspieh rađa zanosom. Područia našega dielovania dobivala su iz dana u dan sve odredeniie obrise i mi smo stvorili: naš omladinski pokret.

| Il. Amputaciia.

Naše. metode niiesu ioš bile konačno, oblikovane. Mi smo ioš tragali. lutali, nalazili — borili se. Ali sveudili smo se zaiecednički borili. Svi smo osiećali, da pripadamo jednome, jer ideine veze vezivaiu ponaijače. Zar smo ikada mislili, da bismo se mogli rasparčati? Mi smo izgrađivali, vierovali. Tko je pomišliao na TasSkrštavanie? ] nadošlo ie ono, što smo maimanie očekivali, a čeza smo se naiviše boiali.

*

Amputaciia je u našim redovima izvršena. Naš Savez ie okresan. Nastupilo ie odiielienie od matice. Tako, se raštrkanmi borimo o zajedničke ideale. Nije li to ludost? A upitaimo se, zašto i kako ie došlo do. amputaciie? Zar ie morala doći? Ponaipriie nam valia

istražiti, da li ie amputaciiu uvietovala neka konzekvenciia našega”

3175